*Вера Ристић – професорка српскохрватског језика , од 1962. дошлаиз Београда и радила у овој школи… „Одмах је освојила наша дечја срца – блага, пуна разумевања, стрпљива. Поред ње смо се сви осећали поједнако важним“ – сећа се њена некадашња ученица.
*Живорад Петровић – Мане – наставник музике, 1963. припремао децу за учешће на фестивалу „Бели нарцис 63“, где су имали запажен успех. Открио је многе музичке таленте и дао им „ветар у леђа“.
*Марија Олејар/Ђековић – наставница ликовног васпитања, чији су ученици добијали значајна признања на ликовним конкурсима. Такође и сама наставница је свој уметнички дар, осим кроз децу, показала и у осмишљавању сцене, костима, шминке за дечју оперу „Морнари“, 1970. године. А онда су се низале друге сцене и књижевне поетско – ликовне вечери, попут незаборавне, посвећенеМилени Павловић Барили…
*Радмила Мандић – учитељица. Интересантно је поменути да је, сасвојим ученицима на часу природе и друштва предложила да напишу писмо граничарима, а онда га и стварно послали на Војну пошту 3908 – караула Козина на југословенско-италијанској граници. Тако је 1972. године учитељица постала идејни зачетник сарадње са граничарима из Словеније. Касније су успоставили и сусрет уживо и једни другима указали гостопримство.
*Мира Ашанин и Зора Гујаничић – наставнице историје су, уз помоћ и ентузијазам ученика – чланова секције, кабинет претвориле у својеврсну историјску лабораторију. Све је почело 1973. године када је наставница Мира дошла у ову школу и пренела на децу љубав према трагању за музејским предметима.
*Радојка Рада Главоњић – наставница српскохрватског језика, посвећена својој професији и ученицима, је 1983., од Културно-просветне заједнице Србије, добила значајно признање у виду Златне значке – која се додељује најбољим посленицима културе у Републици Србији. Није посустајала у својој истрајности у раду, такода је 1998. године режирала дечју представу „Црвенкапа и збуњенивук“ – која је на Пионирским позоришним играма Србије освојила друго место.
*Надежда Васић – наставница ликовне културе је покренула чланове ликовне секције да прикупљају музејске експонате. Деца су озбиљно приступила том послу. Пешачила и по неколико километара да обиђу места где се могу наћи значајни примерци. Тако је 1986.године свечано отворен Етнографски школски музеј. Експонати су се користили и као мотив за сликање, цртање, вајање.
*Славко Дошен – наставник српског језике, покретач и уредник школског листа „Златарски основац“, је са својим колегиницама и члановима новинарске секције покренуо овај лист и уређивао дечјуемисију „Звонце“ на локалном радију – где су наступала деца ове школе.
*Стојка Бјелак – учитељица – није само радила, већ је и „живела“ сасвојим ђацима. Посвећена свом послу у одељењу – примењивала јесавремене методе учења и поштовала права детета. Такође је дала велики допринос кутурном уздизању Школе. Изнедрила је мале песнике, глумце… И сама се бавила сценом, костимима и
организацијом културних програма у школи и у локалној заједници и за то добијала заслужена признања.
*Гордана Боранијашевић-наставница и ученица наше школе.Рођена је 1960.године у Новој Вароши.Дипломирала је на филолошком факултету у Београду.Написала је девет збирки песама.За свој стваралачки рад добитник је више награда и признања.Награде су се низале као бисери и то,,Милош Црњански“-,,Песнички крчаг“-,,Паунова Награда“-Србољуб Митић“-,,Раде Томић“-,,Златни Орфеј“.Дугогодишњи је уредник поезије у часопису ,,Савиндан“.Песме су јој преведене на руски,пољски,македонски и грчки језик и објављене у бројним антологијама.Верује у Марину Цветајеву.Ради као наставник српског језика у Ош,,Живко Љујић“ у родном граду.
